|
Хвала ваздуху што је плав
Човек мора да научи да ужива у животу чак и онда када живот заболи јер је живот један и непоновљив. Већина људи то не зна и на живот гледа као на нешто ружно и тужно јер је сваки дан исти. Такви људи не гледају око себе. Нису научили да се осврну, погледају и виде, јер да јесу не би тако мислили о животу. Свуда, гдегод се окренеш је живот, леп, раздраган, прелеп. Има људи који се понекад захвале животу, здрављу, срећи, али нема човека који се захвалио ваздуху. Нема, сем песника! Они на свет гледају другачијим очима. Ваздух је свуда око нас и у нама. И када плачемо од среће или туге, он је наш савезник. Он је између људи, између предмета, између свега иако га не видимо.Обично кажемо да је небо тај ваздух, а небо је плаве боје и ноћу и дању, само ноћу тамније, а дању светлије. Небо, бескрајан простор плаве боје, неограничен простор у коме се сви ми налазимо. Ту су смештене све наше измишљене земље, снови, жеље, који ношени ветром бивају ближи или даљи од нас. Наравно, ништа није предалеко или немогуће ако то силно желиш. И не само желиш него целог себе дајеш да то и оствариш. Тада ветар дува у нашем смеру. Тада ваздух плаве боје ветром носи све наше циљеве а до њих се може само јаком жељом и великим радом. Ваздух није само гас који удишемо. Он има све наше жеље и снове. Тим жељама смо ближи сваким новим дахом и сваким новим јутром. АЊА ЗДРАВКОВИЋ VI/2 |
Хвала ваздуху што је плав
Хвала ваздуху што је плав Гледам у даљину, неки густи дим, код фабрике је ваздух нешто много сив! Спустим поглед у двориште, и ту неки дим, на окупу сви пуше к'о ватрогасни тим! Удахнем дубоко мирис дома свога, мирише на колаче! Овде нема смога! Схватам у тренутку због чега сам здрав... Село, море, планине... Хвала ваздуху што је плав! ПЕТАР ГРОЗДАНОВИЋ VI/2 |
|
Одвези ме до...
(песма писана за наградни конкурс Ниш-експреса) Аутобус црвени, са словима белим увек кад га видим, ја се развеселим! Стално негде жури, јури на све стране, када види станицу, он због мене стане! Чим уђем у њега, вози ме до града, јер он је бус-најбољи до сада! Вози ме на излете, планине и море, и до моје баке где се њива оре... Одвези ме до истока, севера и југа, па ме врати кући, код најбољег друга... Познат је тај превозник к'о Караџићев фес, ја знам да је најбољи наш "Ниш-експрес"! ПЕТАР ГРОЗДАНОВИЋ VI/2 |
|
Ружно паче
(песма награђена на конкурсу у трећем разреду) У једном гнезду топлом и меком спавало једно бело јаје. Спавало тако дуго, дуго и чекало да рујна зора сване. Ал' једног дана чим сунце сјајно изађе иза малог брега, роди се паче из јаја белог белијег од најлепшег снега. Мама патка радосна мила викну срећно из гнезда свог, "Ево га, ево меко и мило ево радости срца мог!". Ал' радост није трајала дуго паче је било ружно и тужно. Зато га патка остави и оде, а оно оста без хране и воде. Прођоше тако дани многи паче је расло тужно и само, а једног дана оно дође ко лабуд бели у јутро рано. ЂОРЂЕВИЋ АНЂЕЛА VI/3 |
|
МОЈ КРАЈ
За неког је Ниш само град на југу Србије, за неког је Трошарина само део Ниша близу Ћеле куле, за неког је улица само пут који пролази, али је за мене све ово мој свет који делим са најближим људима.
Моја улица је неасфалтирана, налази се на узвишењу и може се рећи да је најружнија у крају, али мени је посебна. Волим је баш каква је. И волим је баш због свих ових особина које други сматрају манама. Када би била главна, равна и асфалтирана, и кола и људи би стално пролазили. Овако, она јесте државна и свачија, али ипак је и моја, наша, комшијска. Она ме спаја са мојим комшијама који су ми као род најрођенији. Нико нема ограду, све је увек отворено и то нама деци даје посебну слободу. То је само наше небо и само наш комад земље.
У свако годишње доба, ту је наше игралиште.Најлепше дечје дане проводим ту... Пролеће посебно мирише у мојој улици, посебно у крошњама трешње. Летња поподнева имају арому кафе коју родитељи пијуцкају у двориштима док надгледају нас мале маратонце, док ћу јесен увек памтити по зимници, мирису ајвара и љутенице. Готово да смем да се кладим да нема лепшег Снешка Белића који са врха моје улице посматра Ниш гаравим очима од комадића угља.
Улица се мења, мења се са променом годишњих доба, мења се током година мог одрастања, али мењам се и ја са њом. Она је мој дом, мој крај, моја књига успомена.
Где год била, где год се нашла, свој крај ћу увек волети такав какав јесте. Том крају сам поверила најлепше успомене детињства и знам да ће их он сачувати боље него ико други на овом свету.
АЊА ЗДРАВКОВИЋ VI-2
РАД НАГРАЂЕН НА ФЕСТИВАЛУ "РИЗНИЦА ТАЛЕНАТА"
ДРУГО МЕСТО У КАТЕГОРИЈИ СТАРИЈИХ РАЗРЕДА
За неког је Ниш само град на југу Србије, за неког је Трошарина само део Ниша близу Ћеле куле, за неког је улица само пут који пролази, али је за мене све ово мој свет који делим са најближим људима.
Моја улица је неасфалтирана, налази се на узвишењу и може се рећи да је најружнија у крају, али мени је посебна. Волим је баш каква је. И волим је баш због свих ових особина које други сматрају манама. Када би била главна, равна и асфалтирана, и кола и људи би стално пролазили. Овако, она јесте државна и свачија, али ипак је и моја, наша, комшијска. Она ме спаја са мојим комшијама који су ми као род најрођенији. Нико нема ограду, све је увек отворено и то нама деци даје посебну слободу. То је само наше небо и само наш комад земље.
У свако годишње доба, ту је наше игралиште.Најлепше дечје дане проводим ту... Пролеће посебно мирише у мојој улици, посебно у крошњама трешње. Летња поподнева имају арому кафе коју родитељи пијуцкају у двориштима док надгледају нас мале маратонце, док ћу јесен увек памтити по зимници, мирису ајвара и љутенице. Готово да смем да се кладим да нема лепшег Снешка Белића који са врха моје улице посматра Ниш гаравим очима од комадића угља.
Улица се мења, мења се са променом годишњих доба, мења се током година мог одрастања, али мењам се и ја са њом. Она је мој дом, мој крај, моја књига успомена.
Где год била, где год се нашла, свој крај ћу увек волети такав какав јесте. Том крају сам поверила најлепше успомене детињства и знам да ће их он сачувати боље него ико други на овом свету.
АЊА ЗДРАВКОВИЋ VI-2
РАД НАГРАЂЕН НА ФЕСТИВАЛУ "РИЗНИЦА ТАЛЕНАТА"
ДРУГО МЕСТО У КАТЕГОРИЈИ СТАРИЈИХ РАЗРЕДА
Мој крај
Већи део мог раног детињства провела сам на селу. Тамо улицама нису јурили аутомобили него деца и лептири, а први звуци јутра нису били мотори и сирене него цвркут птица или капи кише.
Улица која је испунила моје рано детињство била је та мала, безимена улица испред моје куће. Ту улицу је испуњавала гужва и галама деце, њихова цика и смех.То није била нека бог зна каква улица, био је то мали сеоски пут. Светиљке се нису палиле ни ноћу, али су се зато звезде и звездице виделе најлепше на свету. Тај сеоски путић био је мој први корак у свет, а то звездано небо ковчег мојих снова и жеља.
Предност моје улице била је и њена дужина и ширина. Била је необично уска тако да сам је практично могла прескочити и наћи се на ливади на којој се налазило и дрво испод чије је велике крошње био мој кутак за самоћу. Ту сам рецитовала слободно и гласно као на позорници, ту сам другарици шапнула име своје прве симпатије и плакала пуно пута када сам мислила да сам најтужније биће на планети.
Да, ту сам исплакала најкрупније сузе до сада, оног дана када ми је мама саопштила да се селимо у град. Тада се срушило све што сам имала. Иако против моје воље, преселили смо се у Ниш. У почетку сам сваке вечери, у сновима посећивала свој родни крај, али сам се касније навикла на ту празнину у души. Утеха ми је била мамино обећање да ћемо се често враћати тамо где ми је остало срце. И враћамо се, викендом, лети. И увек је лепо.
Сада имам нови крај који чека да га испуним успоменама, али ту улицу и себе у њој никад нећу заборавити. Тамо сам ја свој на своме, тамо сам своја, сигурна и срећна девојчица којој су звезде на дохват руке.
АЊА МИЛОШЕВИЋ VI2
Већи део мог раног детињства провела сам на селу. Тамо улицама нису јурили аутомобили него деца и лептири, а први звуци јутра нису били мотори и сирене него цвркут птица или капи кише.
Улица која је испунила моје рано детињство била је та мала, безимена улица испред моје куће. Ту улицу је испуњавала гужва и галама деце, њихова цика и смех.То није била нека бог зна каква улица, био је то мали сеоски пут. Светиљке се нису палиле ни ноћу, али су се зато звезде и звездице виделе најлепше на свету. Тај сеоски путић био је мој први корак у свет, а то звездано небо ковчег мојих снова и жеља.
Предност моје улице била је и њена дужина и ширина. Била је необично уска тако да сам је практично могла прескочити и наћи се на ливади на којој се налазило и дрво испод чије је велике крошње био мој кутак за самоћу. Ту сам рецитовала слободно и гласно као на позорници, ту сам другарици шапнула име своје прве симпатије и плакала пуно пута када сам мислила да сам најтужније биће на планети.
Да, ту сам исплакала најкрупније сузе до сада, оног дана када ми је мама саопштила да се селимо у град. Тада се срушило све што сам имала. Иако против моје воље, преселили смо се у Ниш. У почетку сам сваке вечери, у сновима посећивала свој родни крај, али сам се касније навикла на ту празнину у души. Утеха ми је била мамино обећање да ћемо се често враћати тамо где ми је остало срце. И враћамо се, викендом, лети. И увек је лепо.
Сада имам нови крај који чека да га испуним успоменама, али ту улицу и себе у њој никад нећу заборавити. Тамо сам ја свој на своме, тамо сам своја, сигурна и срећна девојчица којој су звезде на дохват руке.
АЊА МИЛОШЕВИЋ VI2
